U prodavnici...

Sinoć, kao petak, dogovorim se ja sa prijateljicama da se konačno malo vidimo. I zaista sam sa uživala. Nekako mi se mozak odmorio i opustio. Ispričale smo se, izjadale, ismejale. Vreme je proletelo. U nekom trenutku sve više ljudi ulazi i posle nekog vremena spazimo da je to, uglavnom, omladina. Već je 10. Petak i izlasci počinju. Počinje i muzika da se pojačava i shvatile smo da više nema priče za nas i da više tu ne pripadamo. Pozdravile smo se i zakazale sledeće viđenje.

Na putu do kuće svratih do prodavnice da iskupujem nešto kako ne bih morala ujutru da žurim. Stade na metar od mene neki džip, gruva muzika iz njega. Iz njega izlaze dve devojke i jednoj njih vozač džipa daje novac. Ulaze u prodavnicu njih dve, a on ostaje. Negde mi upade u oči činjenica da nema više od 20 godina. Sigurno je zaradio teškom mukom za taj džip, mislim se ja.

Ulazim unutra i tamo srećem dve devojke iz ulice. Pozdravile smo se, pričaju mi kako je na fakultetu. Jedna studira građevinu, druga medicinu. Kažu mi, neće da izađu, ostaće kod kuće jedne od njih, kokice, tv i malo uživkanja.  Setih se tih lepih trenutaka iz studentskih dana. Srećem i one devojke iz džipa. One kupuju alkohol. Naravno, na njima je sve mini. Podseti me njihovo "hodanje" na štiklama kako sam i ja nekad tako. Nasmejah se sebi. 

Dolazimo do kase. Propuštaju me moje poznanice mlade, ali se one dve sasvim nepristojno uguraše i odoše ispred nas. Stvara se zanimljiva situacija. Pri plaćanju, jedna od njih je sasvim tiho i sramežljivo rekla prodavačici da joj treba i pakovanje durexa. Prodavačica, kojoj to nije strano, ponovi za njom glasno i pita je da izabere. Ni puder nije pomogao da sakrije njenu postiđenost i crvene obraze. Druge dve devojke posmatraju to sa gađenjem.

Ispred prodavnice ih čeka baja, smeje se devojci što se postidela, ali, eto, on nije smeo da uđe i kupi sam. Uđoše svi u džip, odvrnuše muziku i odoše.

Na putu do kuće razmišljam o devojkama. Kakva je njihova budućnost? Ove će završiti fax, radiće, možda će imati malo više sreće. Možda odu iz zemlje. A ove dve? Nekako mi se javiše dve krajnosti. Ili će skroz propasti ili će biti direktori ovim devojkama što studiraju.

Dođoh kući i poljubih sina sa mislima da za njega živim, borim se i stvaram. Sve da ga izvedem na pravi put.

Srećno nam bilo, majke!

Virus u kući...

Nije me dugo bilo... Virus, ljudi... Prvo sin , sutradan ja. Dvaput godišnje, zapamtila sam, razbolimo se zajedno.

Primetila sam prvo kod njega da mu malo nosić curi. Rekoh da ga odvedem kod pedijatra, kad ono virus. Curenje nosa i nadutost jedini primetan simptom. Pogleda mene doktorka i kaže mi da sam i ja bolesna. Ja je gledam u čudu, osećam se dobro, malo malaksalo, ali koja majka nije.

Sutradan kreće akcija. Sin temperatura, dva sata neće da spadne, pauza dva-tri sata, pa opet temperatura. Mislim da samo majke poznaju taj osećaj bespomoćnosti dok čekaš da temperatura spadne, dok gledaš dete iscrpljeno, a ne možeš da mu pomogneš. Vreme ti je tad i najveći prijatelj i najgori neprijatelj. Hvala bogu, apetit mu nije nestao.

Najviše se sam se plašila noći. Noću je nekako uvek najgore. Srećom, naspavali smo se svi. Nema više temperature kod  sina, ali krećem ja da osećam simptome. Nos, grlo, temperatura, sve to nekako, ali kosti što me bolele, nisam mogla da se pomerim. Dobro je da me je vikend uhvatio, mislim se ja, biću do ponedeljka kao nova.

Ponedeljak ujutru, meni gore nego ikad, sin počinje da kašlje strašno. Vodi nas „tatičica“, kako ga zove sin, sve u Dom zdravlja. Odvedemo njega, pa onda ja. Dok su oni išli na inhalaciju, ja odem kod svoje doktorke. Ona mi tu svašta uradila, otkrila, mislim se bolje i da nisam došla. Pita da idem na infuziju, rekoh joj da ja za to nemam vremena, dete me čeka. Ona me gleda i uzdiše. Kaže ona meni da ti otvorim bolovanje ovu nedelju, ne sviđa joj se pritisak i bolovi u stomaku, mislim se ja kakvo bolovanje, još platu da mi smanje, nisam pristala.

I tako ima nedelju dana kako nisam nizašta, a kuća je prepuštena mužu. A i hrana. Znači, evo gledam ovaj pod, nedelju dana se nije usisavalo. Hvala bogu, malo mi je bolje, pa ću sad na brzinu. Ako me posluži ovo raspoloženje i snaga, možda i prebrišem.

Setih se sada onog vica: Došla milicija na mesto zločina, žena ubila muža. Razlog-žena brisala pod, a on ušao obuven i počeo da šeta. Da li je žena uhapšena? Nije, čekaju da se pod osuši.

Svaka nam čast, majke!

Kod frizera...

Odlazak kod frizera sad mi već predstavlja rutinu. Imam neku devojku, šiša me već godinama, zna šta volim, verujem joj. Ja nju zamišljam kao nekog čarobnjaka koji mi radi o glavi i ume s njom. Nikad nisam izašla nezadovoljna.

Ali, čoveče, ja kad odem kod nje, ona nam skuva kaficu, pa počne sa pričom i radom. Ne znam da li ona ima neku specijalnu kafu, ali kako sam sela, stvori se osmeh na licu, odjednom me udari neko raspoloženje, a usta se ne zaklapaju. Ja sam njoj sve ispričala, i što treba i što ne treba. A i saznala sam svašta o dešavanjima u gradu, državi i na planeti. Ma, dotakle smo se teme kako sad ima osam planeta, a mi smo učili da ih je devet. Završi ona kosu, kaže ne treba ti feniranje, samo ću da je osušim i oblikujem, uze četku, čas ona to, frć-frć i gotovo. Ja prezadovoljna kosom, ona mi priča neke viceve, umiremo od smeha. Palo je tu i par selfie-ja, premda ih ne objavljujemo nigde, ispozirale obe bolje od onih na instagramu. Sedam u kola, idem kući, još me drži raspoloženje, odvrnula muziku.

Sedam u dnevnu sobu, ogledam se, razmišljam kako je njihov posao zanimljiv i kreativan i što je najvažnije, frizeri imaju tu moć da nas usreće. Ili, opet, ne. Zavisi kako ko to radi. Eto, mogla bih i ja to da radim. Što da ne? Mogu da budem frizerka. A ako mi dosadi, mogu da promenim posao. Budem novinar, recimo. To je danas uobičajena stvar. Frizeri i konobari postaju sad novinari i voditelji. Samo da nađem vezu na Pinku. Šišam po kućama, skupim taman sve informacije, posao cveta. Spojim lepo i korisno.

Nije mi to loša ideja. Samo se javlja jedan problem-ne znam da šišam.

Pozdravčić!

Osmi mart

Prođe i ovaj 8. mart. Šta se tačno slavi, šta se tačno obeležava, nekako mi nije jasno. Valjda i ne ulazim nešto suviše u dubinu cele priče, jer je to neka tradicija, koja je pala pod uticaj medija i marketinga, pa se sve svede na kupovinu poklona.

Kao i prethodnih godina, meni suprug poklanja minđuše „Swarowski“ za ovaj datum. Imam već nekoliko divnih komada ovog nakita. Lep, upadljiv, a opet nenapadan. Ume da izabere, nakit sve žene vole, sasvim mi odgovara.

Ustala sam ujutru, a dočekala me je skuvana kafa i sin sa poklonom u ruci. U tom trenetku sam rešila da ću zaista sebi da dam oduška za taj naš praznik. Spremila sam im palačinke, ručak je već pripremljen, a potom sam izašla u šetnju. Prolazeći kroz grad, gurala sam se sa ljudima. Svi su žurili, svi jure, gužva neka, a milion tezgica sa poklončićima i cvećem. Uzela sam mami i sebi nekoliko grančica mimoze, znam da će joj se svideti, a ta žuta boja uvek razvedri dnevnu sobu. Ulicom šetaju žene sa karanfilima, vuku ih, oni se lome, deca jure da kupe za učiteljice, skupljaju pare. U trenutku mi se smučilo od te gužve i tih mirisa, kao da sam na vašaru. Setih se kada sam radila u školi, uvek sam deci pričala da mi ne kupuju cveće, već se dogovorimo da kupimo bombone na meru, u čemu i ja učestvujem, pa se lepo zasladimo na času. 

U celom tom nakrivo nasađenom raspoloženju, videla sam ženu koja čisti ulicu. Njoj nije 8. mart. Ona radi i zarađuje. Sačekala me je sasvim prijatno i sa osmehom na licu da prođem kako ne bi prašina išla na mene. U znak zahvalnosti izvukla sam joj nekoliko grančica one mimoze. Oduševila se. Ko će ženu više da usreći od žene? Samo se mi razumemo i znamo kako nam je. Bilo čime da se bavimo, koliko para da imamo. Isto je. Nekome su samo olakšane okolnosti. Neko se više bori. Činjenica je da i dalje živimo u patrijarhalnoj zemlji i da živimo kako sistem nalaže. Sistem, koji su nametnuli muškarci. Balkanski mentalitet.

Svi dani su naši!

Na poslu...

Povratak na posao posle odmora, uvek mi teško pada. Jeste da sam morala da izdvojim nekoliko dana da kuću sredim ili što se kaže da uradim jednu „generalku“, ali opet sam uživala i odmarala. Obično bih tokom odmora sredila ormar i obnovila malo garderobu, ali ovog puta nisam. Nešto mi ništa nije bilo neophodno da kupim. Valjda, kako sam starija i kako sam majka, više mi je stalo da tih nekoliko hiljada uložim u neko vikend putovanje. Sve se svodi na kraju na porodicu i našu sreću.

Kreće jutarnja jurnjava. Sređivanje, kafa na brzinu, razvoženje, svako na svoju stranu. Ulazim u kancelariju i spremam se polako. Ponedeljak je uvek poguban. Posmatram svoje kolege. Razmišljam kako svaki kolektiv, zapravo, negde isto izgleda. Toliko različitih ljudi, a svuda je sve isto, bilo da radiš u fabrici, nekoj firmi, Domu zdravlja, školi...

Najmanje volim onaj tip osobe koja je uvek lažno nasmejana i kao uvek ispravna. Ima ovde jedna takva starija žena. Na početku mi je bilo žao, jer sam shvatala da joj je porodični život težak i da je nesrećna. Mislim to i sada. Ali mi nije žao. U toj svojoj nesreći, ona se okrenula isključivo poslu, čak ostaje i posle radnog vremena, izmišlja obaveze. Uvek se trudi da ima taj lažan osmeh i smiren ton i govori o sebi u superlativu. Više puta tokom sastanaka, dešavalo se da neko želi da joj skrene pažnju na neku greškicu u radu, gde bi ona na silu razvlačila taj osmeh, a ruke bi počele nervozno da skuplja u pesnice. Na kraju bi njeno izlaganje preraslo u raspravu, a njoj bi se slošilo i ta osoba bi ispala kriva. Sećam se da je jednom čak otvorila i bolovanje i govorilo se o tužbi zbog narušavanja zdravlja i psihičkog maltretiranja. Oh, uzdah!

Postoji i ona najispravnija osoba, uvek nasmejana, sređena, koja voli da govori o tome šta je ispravno, a šta nije. Negde vremenom zaboravi da je rasturila brak i da je bila ljubavnica. Mišljenja sam da ako te on zaista voli, razvešće se, pa radite šta hoćete. Zato sad uvek proverava muža, gde je, šta je i da nema nešto da joj nije rekao. A što se tiče morala, morala je.

Nekad me nerviraju, nekad ne, deo kolega sa svojim komentarima koji često prelaze granicu pristojnosti. Na svu sreću, mene ne kače, šalimo se, ali s merom. Ali, jednu koleginicu ne ispuštaju, iako im ona ne daje povoda, a često i ne shvati šta rade. Jednom prilikom se polila vodom i oni šatro brinu, pa je šalju u toalet da se suši na onaj aparat za ruke, jedan se nudi da je vozi kući da se presvuče, a treći joj kaže kako se i pozadi polila i ona se, jadna, okreće, ne shvatajući da im okreće zadnjicu da joj gledaju.

A tu je i onaj navodno ženskaroš, sav sređen, kao harizmatičan, ali mi tu nešto smrdi. Ako on ide u solarijum, depilira se, zubi mu belji od najbeljih, ima više stvari od mene, licka se i picka, nešto tu nije kako treba. Hm, hm...

Ima i jedna koleginica koja se uvek hvali cenama kupljenog i markama. Njene sandale su 200 evra, pantalone oko 100 evra, a kupuje tašnu kod Kineza, jer joj je to tako beznačajno. Uz nju odmorim mozak. Iako je takva, jako je pravedna i pametna i možeš pročitati u njenim očima šta misli o bilo čemu.

Zamalo da zaboravim najvećeg vernika od svih, koji ima samo jednu temu za priču-veru. Šta li je taj u prošlosti zgrešio?

Eto, tako, malo ogovaram, ponedeljak je težak, razumite me...

Srećno ponedeljkom!

Radujem se vikendu!

U iščekivanju vikenda i odmaranja, tokom nedelje prebrisala sam i sredila sve što postoji u kući i lepo isplanirala ručak za ta dva dana  koji mi neće oduzeti mnogo vremena. Sve sam ja to lepo u svojoj glavi zamislila.

A onda dolazi muž sa posla. On je toliiiko umoran. Boli ga stomak, želudac, šta li. Ali, baš mu je loše. Ono što sam mogla i znala, skuvala sam mu jedan čajić, rekla da malo legne, pa posle da odemo do lekara. Sve sam ja ovo olako prihvatila, jer znam kad je bolestan, on je i dalje na nogama i ne prenemaže se.

Prolazi vreme, on i dalje leškari, žali se, a neće da ide kod lekara. Znam da haraju ove boleštine, čitam svašta u novinama, razmišljam možda je virus, možda čir, možda je na poslu pojeo nešto... Otkud znam, nisam doktor. Dolazi njegov tata da pijemo kafu, pričamo nešto, a moj muž ustaje u jednom trenutku  i odlazi u sobu da prilegne. Gleda čovek mene, ja mu objašnjavam kako je situacija dramatična. Odlazi svekar kod njega, ja slušam razgovor, pita ga da ga odveze kod nekog privatnika ili ima neki lek za želudac da mu donese, ali ovaj moj neće ništa. Leži i pati i „bol boluje od ljutijeh rana.“

Pijuckamo kafu svekar i ja, gledamo neku emisiju na „Travel-u“, pričamo o tome, a vidim da je čovek sve vreme napet i da ga nervira to ponašanje. Pita on mene kako je jeo kad je došao. Ja sad razmišljam, petak je i postimo, standardno smo jeli ribu i pomfrit uz to i da je fino on to smazao. Kreće čovek i ulazi da vidi još jednom njegovog naslednika, muškog potomka, i kaže mu: „Ona lepo sprema hranu i ume da umesi, ali ti ne moraš 2/3 toga da pojedeš. Za nekoliko meseci si nabacio bar 10 kilograma.“ Ja umirem od smeha u sebi, a i drago mi je zbog komplimenata. Jeste se on ugojio, znam ja to, ali mu lepo stoji, pre je bio mršav. Ili ja to tako gledam.

Subota, i dalje ista atmosfera. Skupljam ja stvari po kući za pranje i, sasvim slučajno, ispadnu mi neke čokoladice iz džepa. Kaže muž to on kupio da ima kad ogladni na poslu, pošto ne stigne da ode na ručak. Uzmem ja jednu i ispljunem je. Pokvareno. Užas mi je u ustima. On mene ubeđuje da nije pokvareno, nego ima malo čudan ukus, jer ima narandžu  u filu. Ja ga gledam i ne verujem šta priča. On je to jeo od srede, nekoliko tih svakog dana i nije shvatio da to nema čudan ukus, već da je pokvareno. O, moj bože! Imam dva deteta u kući!

Bar sad znam šta mu je.

Pozdrav, žene!

Vrtić!

Ne znam kako druge mame doživljavaju vrtić, ali ja zaista stresno ponekad. Meni je to zaista nužno zlo. Kada ne radim ili mogu da provučem da mi sin ne ide u vrtić, ja zovem mamu u pomoć.

Odlazak ujutru mi je mučenje. Moram da ga budim i spremim na brzinu. Na svu sreću, navikla sam se da uveče sve ispeglam i pripremim. Tamo ga preobujem, ostavim sve na mesto i molim boga da ne počne da plače, tj. folira. Zna da sam na to slaba. Manipulator mali. Više puta se dogodilo da se mužu raspekmezi, a suza nigde, i on pozove moju majku i ostavi ga kod nje.

Dok ga tamo u vrtiću „muče“, ja sam za to vreme na poslu i onda trk po njega. Juče, eto, pošto sam na odmoru, provetrila sam i sređivala kuću i spremala hranu. Kada idem po moje razmaženo, zaboravim sve probleme i nabacim najširi osmeh za njega da ga vidi kada izađe iz sobice. Držim se onog što kažu dečji psiholozi, da decu dočekamo nasmejani i da ih zagrlimo kao da se deset dana nismo videli.

Tada uspem i neku reč da progovorim sa ljudima dok ga pustim da se izigra u dvorištu. Inače, ja sam jedna od onih čudnih majki koje ne poznaju druge roditelje iz grupe i ne druže se sa njima, niti idem na te radionice, jer radim. Svaki put kada je roditeljski sastanak, ja sedim i čisto malo proćaskam sa nekim koga znam, ali itekako primetim da ostale mame se poznaju i druže. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne pljujem ih, ali im prosto zavidim na njihovom radnom vremenu i organizovanosti.

I tako juče, dok sam stajala u trenerci i patikama, svezane kose, primetih tu paradu majki. Videh nekoliko poznanica, koje idu sa posla i koje su stale da porazgovaraju sa mnom. Te mame uvek možeš da prepoznaš po blago umornom izrazu lica i šminki od jutra. Dok sam pričala sa drugaricom i čekala sina da se izigra, krajičkom oka uhvatih mamu top modela. Crven kaput, štikla tanka, lokne sveže, karmin, puder, sve top. Prilazi ona meni sva nasmejana i, iza svega te nadogradnje, prepoznam školsku. Priča meni ona kako je do sada spremala ručak, nezaposlena je i dalje i tako sve super bajno-sjajno!

Ostadoh u šoku. Čekam muža da dođe kući i kažem mu da ove nedelje nema vrtića više, jer sam na odmoru, a od sledeće nedelje on vodi sina u vrtić, jer mi je ozbiljno poljuljano samopouzdanje i moram da sačuvam svoje zdravlje i psihu dok sam još u cvetu mladosti.

Poljubac za moje dame!

Dobro jutro!

Otvaram oči, jutro, mir. Pogledam na sat, pola osam. Pola osam! Skačem iz kreveta, misleći kako kasnim, a onda se u trenutku setim da sam na odmoru.

Ustajem i šetam kroz mirnu kuću. Muž se sam spremio i otišao na posao, nije me ni pozvao, sin još spava. Biće nešto od ovog dana. Još u pidžami, stavljam kafu i uživam u miru. Ne doživljava se ovo svakog dana. Ne sećam se kada sam poslednji put uživala u kuvanju kafe. Upijala sam miris ovog crnog zlata. Uvila sam se u ćebe i izašla na terasu da popijem kafu. Kakav mir i tišina! Slušam tišinu! Uživam u pogledu prirode. Posmatram kuče kako se valja po travi i kopa zemlju. Prolaze ljudi, okreću glavu, prave se da me ne primećuju. Verovatno misle ili da sam luda ili neka umetnica u svom svetu. A ja samo koristim taj značajan sat, šezdeset dragocenih minuta da se odmorim i živim svoju bajku posle ne znam ni sama koliko vremena. 

 A onda bum! „Mamaaa, budan sam!“ Povratak u realnost!

Dobro jutro, dame moje!