Kod frizera...

Odlazak kod frizera sad mi već predstavlja rutinu. Imam neku devojku, šiša me već godinama, zna šta volim, verujem joj. Ja nju zamišljam kao nekog čarobnjaka koji mi radi o glavi i ume s njom. Nikad nisam izašla nezadovoljna.

Ali, čoveče, ja kad odem kod nje, ona nam skuva kaficu, pa počne sa pričom i radom. Ne znam da li ona ima neku specijalnu kafu, ali kako sam sela, stvori se osmeh na licu, odjednom me udari neko raspoloženje, a usta se ne zaklapaju. Ja sam njoj sve ispričala, i što treba i što ne treba. A i saznala sam svašta o dešavanjima u gradu, državi i na planeti. Ma, dotakle smo se teme kako sad ima osam planeta, a mi smo učili da ih je devet. Završi ona kosu, kaže ne treba ti feniranje, samo ću da je osušim i oblikujem, uze četku, čas ona to, frć-frć i gotovo. Ja prezadovoljna kosom, ona mi priča neke viceve, umiremo od smeha. Palo je tu i par selfie-ja, premda ih ne objavljujemo nigde, ispozirale obe bolje od onih na instagramu. Sedam u kola, idem kući, još me drži raspoloženje, odvrnula muziku.

Sedam u dnevnu sobu, ogledam se, razmišljam kako je njihov posao zanimljiv i kreativan i što je najvažnije, frizeri imaju tu moć da nas usreće. Ili, opet, ne. Zavisi kako ko to radi. Eto, mogla bih i ja to da radim. Što da ne? Mogu da budem frizerka. A ako mi dosadi, mogu da promenim posao. Budem novinar, recimo. To je danas uobičajena stvar. Frizeri i konobari postaju sad novinari i voditelji. Samo da nađem vezu na Pinku. Šišam po kućama, skupim taman sve informacije, posao cveta. Spojim lepo i korisno.

Nije mi to loša ideja. Samo se javlja jedan problem-ne znam da šišam.

Pozdravčić!

Osmi mart

Prođe i ovaj 8. mart. Šta se tačno slavi, šta se tačno obeležava, nekako mi nije jasno. Valjda i ne ulazim nešto suviše u dubinu cele priče, jer je to neka tradicija, koja je pala pod uticaj medija i marketinga, pa se sve svede na kupovinu poklona.

Kao i prethodnih godina, meni suprug poklanja minđuše „Swarowski“ za ovaj datum. Imam već nekoliko divnih komada ovog nakita. Lep, upadljiv, a opet nenapadan. Ume da izabere, nakit sve žene vole, sasvim mi odgovara.

Ustala sam ujutru, a dočekala me je skuvana kafa i sin sa poklonom u ruci. U tom trenetku sam rešila da ću zaista sebi da dam oduška za taj naš praznik. Spremila sam im palačinke, ručak je već pripremljen, a potom sam izašla u šetnju. Prolazeći kroz grad, gurala sam se sa ljudima. Svi su žurili, svi jure, gužva neka, a milion tezgica sa poklončićima i cvećem. Uzela sam mami i sebi nekoliko grančica mimoze, znam da će joj se svideti, a ta žuta boja uvek razvedri dnevnu sobu. Ulicom šetaju žene sa karanfilima, vuku ih, oni se lome, deca jure da kupe za učiteljice, skupljaju pare. U trenutku mi se smučilo od te gužve i tih mirisa, kao da sam na vašaru. Setih se kada sam radila u školi, uvek sam deci pričala da mi ne kupuju cveće, već se dogovorimo da kupimo bombone na meru, u čemu i ja učestvujem, pa se lepo zasladimo na času. 

U celom tom nakrivo nasađenom raspoloženju, videla sam ženu koja čisti ulicu. Njoj nije 8. mart. Ona radi i zarađuje. Sačekala me je sasvim prijatno i sa osmehom na licu da prođem kako ne bi prašina išla na mene. U znak zahvalnosti izvukla sam joj nekoliko grančica one mimoze. Oduševila se. Ko će ženu više da usreći od žene? Samo se mi razumemo i znamo kako nam je. Bilo čime da se bavimo, koliko para da imamo. Isto je. Nekome su samo olakšane okolnosti. Neko se više bori. Činjenica je da i dalje živimo u patrijarhalnoj zemlji i da živimo kako sistem nalaže. Sistem, koji su nametnuli muškarci. Balkanski mentalitet.

Svi dani su naši!