U prodavnici...

Sinoć, kao petak, dogovorim se ja sa prijateljicama da se konačno malo vidimo. I zaista sam sa uživala. Nekako mi se mozak odmorio i opustio. Ispričale smo se, izjadale, ismejale. Vreme je proletelo. U nekom trenutku sve više ljudi ulazi i posle nekog vremena spazimo da je to, uglavnom, omladina. Već je 10. Petak i izlasci počinju. Počinje i muzika da se pojačava i shvatile smo da više nema priče za nas i da više tu ne pripadamo. Pozdravile smo se i zakazale sledeće viđenje.

Na putu do kuće svratih do prodavnice da iskupujem nešto kako ne bih morala ujutru da žurim. Stade na metar od mene neki džip, gruva muzika iz njega. Iz njega izlaze dve devojke i jednoj njih vozač džipa daje novac. Ulaze u prodavnicu njih dve, a on ostaje. Negde mi upade u oči činjenica da nema više od 20 godina. Sigurno je zaradio teškom mukom za taj džip, mislim se ja.

Ulazim unutra i tamo srećem dve devojke iz ulice. Pozdravile smo se, pričaju mi kako je na fakultetu. Jedna studira građevinu, druga medicinu. Kažu mi, neće da izađu, ostaće kod kuće jedne od njih, kokice, tv i malo uživkanja.  Setih se tih lepih trenutaka iz studentskih dana. Srećem i one devojke iz džipa. One kupuju alkohol. Naravno, na njima je sve mini. Podseti me njihovo "hodanje" na štiklama kako sam i ja nekad tako. Nasmejah se sebi. 

Dolazimo do kase. Propuštaju me moje poznanice mlade, ali se one dve sasvim nepristojno uguraše i odoše ispred nas. Stvara se zanimljiva situacija. Pri plaćanju, jedna od njih je sasvim tiho i sramežljivo rekla prodavačici da joj treba i pakovanje durexa. Prodavačica, kojoj to nije strano, ponovi za njom glasno i pita je da izabere. Ni puder nije pomogao da sakrije njenu postiđenost i crvene obraze. Druge dve devojke posmatraju to sa gađenjem.

Ispred prodavnice ih čeka baja, smeje se devojci što se postidela, ali, eto, on nije smeo da uđe i kupi sam. Uđoše svi u džip, odvrnuše muziku i odoše.

Na putu do kuće razmišljam o devojkama. Kakva je njihova budućnost? Ove će završiti fax, radiće, možda će imati malo više sreće. Možda odu iz zemlje. A ove dve? Nekako mi se javiše dve krajnosti. Ili će skroz propasti ili će biti direktori ovim devojkama što studiraju.

Dođoh kući i poljubih sina sa mislima da za njega živim, borim se i stvaram. Sve da ga izvedem na pravi put.

Srećno nam bilo, majke!

Virus u kući...

Nije me dugo bilo... Virus, ljudi... Prvo sin , sutradan ja. Dvaput godišnje, zapamtila sam, razbolimo se zajedno.

Primetila sam prvo kod njega da mu malo nosić curi. Rekoh da ga odvedem kod pedijatra, kad ono virus. Curenje nosa i nadutost jedini primetan simptom. Pogleda mene doktorka i kaže mi da sam i ja bolesna. Ja je gledam u čudu, osećam se dobro, malo malaksalo, ali koja majka nije.

Sutradan kreće akcija. Sin temperatura, dva sata neće da spadne, pauza dva-tri sata, pa opet temperatura. Mislim da samo majke poznaju taj osećaj bespomoćnosti dok čekaš da temperatura spadne, dok gledaš dete iscrpljeno, a ne možeš da mu pomogneš. Vreme ti je tad i najveći prijatelj i najgori neprijatelj. Hvala bogu, apetit mu nije nestao.

Najviše se sam se plašila noći. Noću je nekako uvek najgore. Srećom, naspavali smo se svi. Nema više temperature kod  sina, ali krećem ja da osećam simptome. Nos, grlo, temperatura, sve to nekako, ali kosti što me bolele, nisam mogla da se pomerim. Dobro je da me je vikend uhvatio, mislim se ja, biću do ponedeljka kao nova.

Ponedeljak ujutru, meni gore nego ikad, sin počinje da kašlje strašno. Vodi nas „tatičica“, kako ga zove sin, sve u Dom zdravlja. Odvedemo njega, pa onda ja. Dok su oni išli na inhalaciju, ja odem kod svoje doktorke. Ona mi tu svašta uradila, otkrila, mislim se bolje i da nisam došla. Pita da idem na infuziju, rekoh joj da ja za to nemam vremena, dete me čeka. Ona me gleda i uzdiše. Kaže ona meni da ti otvorim bolovanje ovu nedelju, ne sviđa joj se pritisak i bolovi u stomaku, mislim se ja kakvo bolovanje, još platu da mi smanje, nisam pristala.

I tako ima nedelju dana kako nisam nizašta, a kuća je prepuštena mužu. A i hrana. Znači, evo gledam ovaj pod, nedelju dana se nije usisavalo. Hvala bogu, malo mi je bolje, pa ću sad na brzinu. Ako me posluži ovo raspoloženje i snaga, možda i prebrišem.

Setih se sada onog vica: Došla milicija na mesto zločina, žena ubila muža. Razlog-žena brisala pod, a on ušao obuven i počeo da šeta. Da li je žena uhapšena? Nije, čekaju da se pod osuši.

Svaka nam čast, majke!