Odlazak
kod frizera sad mi već predstavlja rutinu. Imam neku devojku, šiša me već
godinama, zna šta volim, verujem joj. Ja nju zamišljam kao nekog čarobnjaka
koji mi radi o glavi i ume s njom. Nikad nisam izašla nezadovoljna.
Ali,
čoveče, ja kad odem kod nje, ona nam skuva kaficu, pa počne sa pričom i radom.
Ne znam da li ona ima neku specijalnu kafu, ali kako sam sela, stvori se osmeh na
licu, odjednom me udari neko raspoloženje, a usta se ne zaklapaju. Ja sam njoj
sve ispričala, i što treba i što ne treba. A i saznala sam svašta o dešavanjima
u gradu, državi i na planeti. Ma, dotakle smo se teme kako sad ima osam
planeta, a mi smo učili da ih je devet. Završi ona kosu, kaže ne treba ti
feniranje, samo ću da je osušim i oblikujem, uze četku, čas ona to, frć-frć i
gotovo. Ja prezadovoljna kosom, ona mi priča neke viceve, umiremo od smeha.
Palo je tu i par selfie-ja, premda ih ne objavljujemo nigde, ispozirale obe
bolje od onih na instagramu. Sedam u kola, idem kući, još me drži raspoloženje,
odvrnula muziku.
Sedam
u dnevnu sobu, ogledam se, razmišljam kako je njihov posao zanimljiv i
kreativan i što je najvažnije, frizeri imaju tu moć da nas usreće. Ili, opet,
ne. Zavisi kako ko to radi. Eto, mogla bih i ja to da radim. Što da ne? Mogu da budem frizerka. A ako mi dosadi,
mogu da promenim posao. Budem novinar, recimo. To je danas uobičajena stvar.
Frizeri i konobari postaju sad novinari i voditelji. Samo da nađem vezu na Pinku.
Šišam po kućama, skupim taman sve informacije, posao cveta. Spojim lepo i
korisno.
Nije
mi to loša ideja. Samo se javlja jedan problem-ne znam da šišam.
Pozdravčić!
Нема коментара:
Постави коментар