Osmi mart

Prođe i ovaj 8. mart. Šta se tačno slavi, šta se tačno obeležava, nekako mi nije jasno. Valjda i ne ulazim nešto suviše u dubinu cele priče, jer je to neka tradicija, koja je pala pod uticaj medija i marketinga, pa se sve svede na kupovinu poklona.

Kao i prethodnih godina, meni suprug poklanja minđuše „Swarowski“ za ovaj datum. Imam već nekoliko divnih komada ovog nakita. Lep, upadljiv, a opet nenapadan. Ume da izabere, nakit sve žene vole, sasvim mi odgovara.

Ustala sam ujutru, a dočekala me je skuvana kafa i sin sa poklonom u ruci. U tom trenetku sam rešila da ću zaista sebi da dam oduška za taj naš praznik. Spremila sam im palačinke, ručak je već pripremljen, a potom sam izašla u šetnju. Prolazeći kroz grad, gurala sam se sa ljudima. Svi su žurili, svi jure, gužva neka, a milion tezgica sa poklončićima i cvećem. Uzela sam mami i sebi nekoliko grančica mimoze, znam da će joj se svideti, a ta žuta boja uvek razvedri dnevnu sobu. Ulicom šetaju žene sa karanfilima, vuku ih, oni se lome, deca jure da kupe za učiteljice, skupljaju pare. U trenutku mi se smučilo od te gužve i tih mirisa, kao da sam na vašaru. Setih se kada sam radila u školi, uvek sam deci pričala da mi ne kupuju cveće, već se dogovorimo da kupimo bombone na meru, u čemu i ja učestvujem, pa se lepo zasladimo na času. 

U celom tom nakrivo nasađenom raspoloženju, videla sam ženu koja čisti ulicu. Njoj nije 8. mart. Ona radi i zarađuje. Sačekala me je sasvim prijatno i sa osmehom na licu da prođem kako ne bi prašina išla na mene. U znak zahvalnosti izvukla sam joj nekoliko grančica one mimoze. Oduševila se. Ko će ženu više da usreći od žene? Samo se mi razumemo i znamo kako nam je. Bilo čime da se bavimo, koliko para da imamo. Isto je. Nekome su samo olakšane okolnosti. Neko se više bori. Činjenica je da i dalje živimo u patrijarhalnoj zemlji i da živimo kako sistem nalaže. Sistem, koji su nametnuli muškarci. Balkanski mentalitet.

Svi dani su naši!