Na poslu...

Povratak na posao posle odmora, uvek mi teško pada. Jeste da sam morala da izdvojim nekoliko dana da kuću sredim ili što se kaže da uradim jednu „generalku“, ali opet sam uživala i odmarala. Obično bih tokom odmora sredila ormar i obnovila malo garderobu, ali ovog puta nisam. Nešto mi ništa nije bilo neophodno da kupim. Valjda, kako sam starija i kako sam majka, više mi je stalo da tih nekoliko hiljada uložim u neko vikend putovanje. Sve se svodi na kraju na porodicu i našu sreću.

Kreće jutarnja jurnjava. Sređivanje, kafa na brzinu, razvoženje, svako na svoju stranu. Ulazim u kancelariju i spremam se polako. Ponedeljak je uvek poguban. Posmatram svoje kolege. Razmišljam kako svaki kolektiv, zapravo, negde isto izgleda. Toliko različitih ljudi, a svuda je sve isto, bilo da radiš u fabrici, nekoj firmi, Domu zdravlja, školi...

Najmanje volim onaj tip osobe koja je uvek lažno nasmejana i kao uvek ispravna. Ima ovde jedna takva starija žena. Na početku mi je bilo žao, jer sam shvatala da joj je porodični život težak i da je nesrećna. Mislim to i sada. Ali mi nije žao. U toj svojoj nesreći, ona se okrenula isključivo poslu, čak ostaje i posle radnog vremena, izmišlja obaveze. Uvek se trudi da ima taj lažan osmeh i smiren ton i govori o sebi u superlativu. Više puta tokom sastanaka, dešavalo se da neko želi da joj skrene pažnju na neku greškicu u radu, gde bi ona na silu razvlačila taj osmeh, a ruke bi počele nervozno da skuplja u pesnice. Na kraju bi njeno izlaganje preraslo u raspravu, a njoj bi se slošilo i ta osoba bi ispala kriva. Sećam se da je jednom čak otvorila i bolovanje i govorilo se o tužbi zbog narušavanja zdravlja i psihičkog maltretiranja. Oh, uzdah!

Postoji i ona najispravnija osoba, uvek nasmejana, sređena, koja voli da govori o tome šta je ispravno, a šta nije. Negde vremenom zaboravi da je rasturila brak i da je bila ljubavnica. Mišljenja sam da ako te on zaista voli, razvešće se, pa radite šta hoćete. Zato sad uvek proverava muža, gde je, šta je i da nema nešto da joj nije rekao. A što se tiče morala, morala je.

Nekad me nerviraju, nekad ne, deo kolega sa svojim komentarima koji često prelaze granicu pristojnosti. Na svu sreću, mene ne kače, šalimo se, ali s merom. Ali, jednu koleginicu ne ispuštaju, iako im ona ne daje povoda, a često i ne shvati šta rade. Jednom prilikom se polila vodom i oni šatro brinu, pa je šalju u toalet da se suši na onaj aparat za ruke, jedan se nudi da je vozi kući da se presvuče, a treći joj kaže kako se i pozadi polila i ona se, jadna, okreće, ne shvatajući da im okreće zadnjicu da joj gledaju.

A tu je i onaj navodno ženskaroš, sav sređen, kao harizmatičan, ali mi tu nešto smrdi. Ako on ide u solarijum, depilira se, zubi mu belji od najbeljih, ima više stvari od mene, licka se i picka, nešto tu nije kako treba. Hm, hm...

Ima i jedna koleginica koja se uvek hvali cenama kupljenog i markama. Njene sandale su 200 evra, pantalone oko 100 evra, a kupuje tašnu kod Kineza, jer joj je to tako beznačajno. Uz nju odmorim mozak. Iako je takva, jako je pravedna i pametna i možeš pročitati u njenim očima šta misli o bilo čemu.

Zamalo da zaboravim najvećeg vernika od svih, koji ima samo jednu temu za priču-veru. Šta li je taj u prošlosti zgrešio?

Eto, tako, malo ogovaram, ponedeljak je težak, razumite me...

Srećno ponedeljkom!